Recenzija: Berlin Syndrome (2017)

Strastvena romansa vodi do opsesivnog odnosa, kada se jedna australska fotoreporterka budi ujutro u berlinskom stanu i ne može otići.

Žanr filma:

Drama, horor, misterija

Redatelj:

Cate Shortland

Scenarist:

Shaun Grant, Melanie Joosten

Glumci:

Teresa Palmer, Max Riemelt, Matthias Habich

Berlin Syndrome je Australski psihološki, horor, triler film, redatelja Cate Shortland, scenarista Shaun Grant, prema knjizi istog imena od Melanie Joosten. U filmu glume Teresa Palmer i Max Riemelt. Premijera mu je bila na  Sundance Film Festivalu.

Film počinje kao romantičan u kojem se dvoje mladih ljudi upoznaje, Clare (Teresa Palmer) i Andi (Max Riemelt). Clare je na godišnjem odmoru u Austriji, te upoznaje nove ljude i slika s fotoaparatom, dok je Andi učitelj Engleskog u školi. Nakon što se zbliže odlaze u stan i imaju noć strastvenog sexa, nakon kojeg Clare saznaje da Andi nije normalan muškarac kakav se činio i vidi da nema izlaza van iz njegovog stana.

Radnja filma se gotovo cijela odvija u jednom stanu, čega nisam baš ljubitelj i u filmu praktički da ima samo dvoje ljudi. Rekao bi da su solidno odglumili, mada isto ništa spektakularno. Zapravo u filmu čak ima i vrlo malo konverzacije.

Film je na trenutke težak i kada se stavite u bezizlaznu situaciju Clare, zaista vam bude i mučan. Problem je filma taj što ništa, ali baš ništa nije objašnjeno.

Zašto je ona tako lako pristajala na sve, zašto je on to uopće sve radio, kako je film zapravo završio?? Ako im je objašnjenje filma onako kako se u prvi trenutak čini, to nije dovoljno jer osobi koja ima vremena nije tako teško riješiti taj problem u kojem se na kraju Andi našao.

Sve u svemu, počelo je interesantno, ali na kraju poprilično dosadno i bez ikakvog objašnjenja filma.